Happy anniversary!

Probudila me opet ranije nego što je to pristojno. Vukla me do placa, sva prpošna. Moje negodovanje palo je na jalovo tlo. Doduše, bilo je par zanimljivih oglasa na stupovima i uglovima putem koji su me razbudili za čas.

No dobro, ja ipak volim ići na plac jer se zna naći finih poslastica ispod štandova. Al moram ih brzo strpati da me ona ne vidi, inače poludi. I onda opet navlačenje doma. OK, valjda sad mogu natrag na spavanje.

Ali, vidim, nekakva akcija u kuhinji. Čak je i upalila mali, žuti tranzistor, groznog, limenog zvuka. O radio programu uopće neću ni govoriti. Pjevuši ona (možda ipak bolje poglasniti radio) i gledam, počinje mijesiti tijesto. Odmah znam da je neki važan dan jer inače to uvijek radi on. A to jedino mogu vidjeti izdaleka jer mi on ne da ući u kuhinju. S njom je lakše, par puta ju lijepo pogledam i mogu gdje hoću.

 

Tako ja i taj dan čekam u kuhinji, nikad ne znaš, dosta je nespretna. A kad sam osjetila da je i meso u igri, srce je preskočilo. Radi mu lazanje, shvatila sam. Možda mu je rođendan, tko bi ga znao, ja uvijek zaboravim sve te datume.  Meni obično za rođendan frkne koju srdelicu u tanjur, a oko njega se toliko trudi... Nije mi jasno... No, nemojte me krivo shvatiti, jako volim ribu, pogotovo kad se malo zalije s maslinovim uljem, mmm. Vratimo se bolje u sadašnjost: napravila je stol, valjda još netko dolazi. Izvadila vino, non-stop je na telefonu, valjda njega zove.

Iz pećnice se puši, majko mila , kad će to više izvaditi van, gleda u nju k'o u televizor? Barem ju više ne otvara svakih 15 minuta, to je naučila. No dobro, kad je vrijeme te gozbe, sudjelujem li u noj i ja? Čisto sumnjam, mene je rješila već prije s uobičajenim, fino je al mi već zbilja ide na jetra. Sretna je, konačno ih vadi, ja se pozicioniram ravno pred pećnicu. Odjednom vrisak! Pobjegnem van, očito je i nju nagovorio da me ne pušta u kuhinju. Čujem jaki udarac, nju kako viče i onda više ništa ne čujem jer me preplavi miris najfinijih lazanja. 

Pa ja sam sumnjala u nju, a ona je stvarno napravila gozbu za mene... Koji dan! Kakav miris! Kakva goz... A zašto plače? Šta je sad njoj? Čekaj, pa zašto me gura iz kuhinje, a sve je lijepo na podu. Dolazi on, ona i dalje plače. On se smije, grli nju, mene niti ne pogleda. Ne kužim ništa, ali koristim trenutak i šmugnem na lazanje, divno rasprostrte po cijeloj kuhinji.

 

Dohvatim fini komad, predivno, stvarno se osjeti da je tjestenina domaća a mesaru svaka pohvala. Uživam i dižem se prema gore, al u sekundi me prizemlji njegov glas. I on me naravno istjerao van. Ne shvaćam o čemu se radi. Pa kakva je ovo neobična i okrutna kazna?

On nešto pregledava po lazanjama, vadi komade stakla iz njih (nisam znala da i to jedu, čini mi se grozno), razmišlja nad njima dok ja sa strane očito znam odgovor što učiniti s hranom. Ali ne, ja ne smijem ući, a oni skupljaju lazanje s poda i... Ne znam mogu li to uopće izgovoriti. Verbaliziranje tog događaja me još uvijek boli. Ali to je, barem koliko ja znam, jedini način da se izbjegne trajna traumatiziranost. Dakle, oni skupljaju lazanje, i... I bacaju ih... U smeće! Čiste metlom, usisavačem i onda još peru sve pločice. Mogu jedino reći: hvala vam najljepša. Moj naklon. Kapa do poda. Sušta inteligencija. Svaka čast...